Кратка историја
Велика Плана је старије насеље. Помиње се у време Аустријске Србије као насељено место под именом Plana. Раније је ово насеље било и Селишту, поред Мораве, одакле су се преместили на данашње место због сталних поплава и померења Моравског корита.
Старо гробље из доба када је Плана била у Селишту, поред Мораве, лоцирано је у Гложи. Ту се налазе споменици из 1761. и 1764. године. У Буковици су се ископавали прстење и кости, а има трагова од зидина у непосредној близини налази се црквина и остаци некадашњег манастира. И овде има трагова од старог гробља.
У атару Велике Плане је и манастир Копорин, за који народ мисли да га је подигао деспот Ђурађ, мада историјска наука сматра да је то учинио Деспот Стефан, који је највероватније ту и сахрањен (а и ктиторски натпис је такав).
Године 1732. помиње се у Плани кнез Дмитар, тада је село имало 26 домова (хлебов). Године 1818. Плана је имала 98 а 1822. г. 111 кућа. Године 1846. у Плани је било 182 куће, а по попису из 1921. г. Плана је имала 995 кућа са 5107 становника. Из Црне Горе су преци Татинаца (Стефановића) и племена Мијатовића: Славнића, Радисављевића (Павловаца), Радосављевића, Радојковића и Петронијевића.
Од Сјенице су Деспотовићи, са Косова су дошли Недељковићи, Шулкићи, Јеремићи (данас разним презименима), затим има у знатном броју досељеника од Видина, из Полетковца, из крајинске Копривнице, од Параћина, из околине Крушевца. итд. (подаци крајем 1921. године).
Једна од најстаријих зграда у Великој Плани је породична вила Клефишових, изузетних архитектонских карактеристика. Назив Плана Велика се одомаћио с почетка 19. века. Јован Гавриловић је сачинио „Географијско- статистични речник Србије“ и у издању из 1846. под овим именом обележио насеље које данас носи име Велика Плана. Јован Ердељанин записао је далеке 1908. да народ не зна да објасни име Плана. Прикупљајући етнолошку грађу Шумадије тврдио је да је насељу дало име становништво збегова из Буковице и Селишта, пошто се склонило и настанило по луговима.
Подручје Велике Плане није археолошки истражено, нема трагова праисторије, али се обрадом земљишта наилазило на предмете млађег каменог доба. На падинама Карауле у Радовању пронађено је неколико фрагмената камених секира и један неолитски бат од белог камена пешчара. Овим крајем пролазила су бројна племена са севера на југ, из северног Подунавља на Балкан.
На време честих миграција бронзаног доба указује пронађена шакаста гривна у Старом Селу. У гвозденом добу овде су живели Трибали, и на њихов боравак указују нађени предмети. Сменили су их Келти, а сва ископана грађа као сведок постојања насеобине из периода пре нове ере, чува се у Народном музеју у Смедеревској Паланци.
На римско доба и војне логоре уз пут Via Militaris, који је ишао десном обалом Мораве, упућују делови римских водоводних цеви, бронзане фигуре Меркура, Ескулапа и Баха, ископане у Старом Селу, сачуване у Народном музеју у Београду, римски новчићи, опеке, делови керамичких пећи за терме и гробнице.
У време велике сеобе народа, плањански крај, као и цела Горња Мезија, доживеће пустошења Хуна, Острогота, Сармата, Лангобарда… Непотпуна је слика о средњевековним насељима великоморавске долине. Да су људи били сконценртисани у овом потесу потврда је средњевековни манастир Копорин из 1402. године, задужбина Деспота Стефана Лазаревића.
Плану помиње и стари путописац, Антун Вранчић, 1553, под називом Ливаде. Аустријски географ Лангер за време аустријске окупације северне Србије израдио је географску карту 1739. године на којој су уцртана готово сва садашња насеља око Мораве, укључујући и Плану. И у забелешкама Феликса Каница наилази се на Велику Плану.
Велика Плана је краљевим указом 30. априла 1924. проглашена варошицом.
