Културни водич
Центар за културу Масука
На Богојављење 2016. године навршиће се осамдесет седам година постојања позоришног живота у Великој Плани, дакле, безмало девет деценија од прве изведене домаће представе, како нам казује сачувана позивница за Богојављенску забаву, 19.јануара1929. године, у механи браће Милојевић. На времешној позивници у рукопису стоји да цењенога са штованом породицом новоосновано Позоришно друштво „В. Масука“ позива на прву забаву са концертним делом; после поздравне речи председника уследиће извођење позоришног комада „На самртним мукама“ и шаљиве једончинке „Мића из војске“. Улазница је била – добровољни прилог.
Време је од нас сакрило иницијаторе оснивања позоришне дружине, прве глумце, „редатеље“, костимографе, али није неосновано да је први позоришни вирус у Велику Плану стигао од паланачких гимназијалаца, попут Велимира Живојиновића Масуке ( наш завичајни песник, преводилац, театролог, критичар,управник позоришта у Београду, Нишу, Скопљу, Смедеревској Паланци, драмски писац ) , још раних двадесетих година, преко гостујућих, али надасве кратковеких домаћих дилетантских дружина. Представе су игране о великим празницима, углавном током зиме, кад су замирали пољски послови, у виђенијим плањанским кафанама. Ансамбл су чинили гимназијалци, учитељи, окретне калфе, Клефишови грлатији и маркатнији кланичари. „Костимографи“ су били посебно цењени, јер су имали незахвалне задатке да у драмолетима каквог голобрадог ђака патворе у сценску хероину, јер је било незамисливо и деценијама после Богојављења 1929. пустити своје женско дете у глумце , сведочили су својевремено „исписници“ тих времена.
За разлику од сијасет кратковеких дружина, Позоришно друштво „Масука“ је између два велика рата имало своје редовне играчке сезоне у време зимских крсних слава и еснафских забава, за поједине ансамбл-представе „са играњем, певањем и пуцањем“ тражило појачање у члановима певачких друштава „Србобран“ и „Сремац“. На репертоару су били Веселиновић, Стефановић, стихови Лазе Костића, Ј.Ј. Змаја, Бабића, Бандића. Уз „херојски театар“, плањанска публика је врло радо гледала комедију. Тако је до дана данашњег.
У раним 50-тим, окосницу културног живота у Великој Плани чинила су два друштва, „Абрашевић“ и „Железничар“, која су окупљала све што је у овом граду знало да свира, пева и игра. Било је то време чувених игранки код Колске, када су „црвени датуми“ НОБ-а били прослављани уз нове и нове фолкорне кореографије, хорске и, наравно, драмске тачке. Био је то почетак новог живота Позоришта „Масука“, селидба од подрума Милиције, до сале у гимназији, време управниковања Мише Лукића, „Ђида“, Катајева, Ернербуговог „Лава на тргу“… Било је то време глумачких бравуроза Дуње Лукић, Леополда Сучића, Даре Веселиновић, Душице Ранковић, Слободана Бојковића Њуже и других наших суграђана које је „обележила“ Талијина уметност, тек толико да се „одударају“ од паланачког просека. Било је то време када је почела неуништива наклоност Велика Плана – Бранислав Нушић, време врхунског драмског аматеризма у Великој Плани, које се поклопило са доласком барда домаћег глумишта, Витомира Вите Стефановића.
Витомир Стефановић је рођен кад и плањанско позориште, 1928. године, и умало да заједно прославимо тај велики јубилеј, осам деценија „Масуке“. Отишао је последњег маја 2008, после осамдесет режија, стотинак сценографија, пар десетина незаборавних рола попут Голсфортијевог Џонса, Стриндберговог Оца, Животе у Нушићевом „Др“.Од шесдесет година континуираног рада у Позоришту „Масука“, бар пет децеднија је као редитељ „школовао“ генерације и генерације „Масукиних“ ансамбала, премошћавао смене генерација, био претеча мултимедијалног театра, вратио античку комедију у аматеризам преко свог „најдражег експеримента“, Омладинског ансамбла, био „доктор за Нушића“.
Поставио је на сцену готово читав опус оца српске комедије 20. века , само „ДР“-а у пет поставки, са 125 извођења! За то је имао снаге још само један национални театар. Тринаест Витиних представа прошле су „селекторске голготе“ и стигле на Републичко такмичење аматерских позоришта, када је то нешто стварно значило, две су игране и на савезним фестивалима у Требињу. По наградама, то су били зенити Позоришта „Масука“, 1974. године, за „Халелују“ Ђорђа Лебовића и златна маска глумцу Душану Јанићијевићу у црној комедији „Сад се смеј, Сотире“, у режији Маге Милановића.
Златне „Масукине“ године биле су позлаћене раскошним талентом једне Раде Ђурђевић, Владе Ђурића – Ћалета, Јована – Јове Илића, Владе Тасића, Драгана Николића – Јордана, Маге Милановића, Ђокице Миљковића, Милице Станковић, потом Лозане Вељковић, Нене Бајић. Позориште је пред плањанском публиком изводило Александра Поповића, Стерију, Нушића, Љубомира Симовића, драме завичајног књижевника др Љубише Јовановића, Ивана Студена и једну од својих пресудних репертоарских смерница, театар Душана Ковачевића.
Од осамдесетих на овамо, афинитети и таленти ансамбла су били такви да су плањански аматери, у праизведби, или паралелно са Атељеом 212, играли све значајне апсурдне комедије Душана Ковачевића, од „Пролећа у јануару“, „Маратонаца“, „Сабирног центра“, „Урнебесне трагедије“, „Радована Трећег“, до драме „Свети Георгије убива аждаху“ која је постала „светло наде“ да ће се преболети дубока ансамбл-криза, настала после 2005. године, због смене генерације међу „сениорима“.
После генерације „сотироваца“, коју је предводио Душан Јанићијевић, нову енергију „Масукином“ ансамблу дали су Синиша Катић, Валентина Јанићијевић, Небојша Милосављевић, Мирјана Донић, Радмила Ковачевић, Далибор Стевановић, Златко Илић. Баш тада, стасала је једна од најдаровитијих чика Витиних омладинских сцена, са Милошем Дилкићем, Милицом Ђуровић, Владом Станићем, Николом Маринковићем, Милошем Радојевићем, Даницом Станимировић, који су заиграли и под паском професионалне завичајне редитељке, Анђелке Николић, која је на плањанску позоришну сцену поставила Шеферову „Мрачну комедију“ истог часа када се играла и у Лондону, „Мишоловку“ Агате Кристи када је стара дама поново била у моди на свим светским позорницама.
Некада су у време одржавања „Вождових дана“ многи глумци са професионалних позорница долазили на Летњу позорницу у Радовањском лугу и раме уз раме са „Масукиним аматерима“, или обратно – како се узме, играли у наменским пројектима који се дотичу епохе Првог српског устанка и Вожда Карађорђа Петровића. Поменимо на овом месту тек покојног Милоша Жутића, Данила Лазовића, Новака Билбију, Предрага Момчиловића, Даницу Крљар, Томислава Трифуновића, Љиљану Драгутиновић, Танасија Узуновића, Небојшу Кундачину. Потом је манифестација попримила, по диктату укуса публике и пре свега економије, другачији, утишанији обрис, сходно одсудном историјском догађају који се обележава, годишњици убиства Вожда Првог српског устанка, Карађорђа Петровића.
Највеће успехе, мерене фестивалским наградама и признањима, позориште ЦЗК „Масука“ постиже последњих година. Прегршт златних маски и повеља на Фестивалу фестивала у Требињу и чувеном Кулском фестивалу, на ДОПС-у у Јагодини, Белој Паланци, глумачким фестивалима у Богатићу, Лозници, БАП-у. Центар за културу “Масука“ успоставља сарадњу и размену представа са позориштима у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Словенији, Македонији, учествује на Барском љетопису, Нушићевим данима, БИТЕФ-у.
Поменимо делом глумце и редитеље најтрофејнијих представа „Женидба“, „Кућа на граници“, „Шалтер“, „Кући“, „Контролни“, „Сакати Били са Инишмана“, „Неки то воле вруће“, „Симфонија у Б молу“: Нена Бајић, Јелена Стојадиновић, Златко Илић, Небојша Милосављевић. Вукица Ковачевић, Светлана Тришић, Марко Богдановић, Милош Армуш, Марко Пантовић, Милан Николић, Давид Видић, Славиша Марјановић, Миљана Миловић, Николина Младеновић, Дејан Цицмиловић, Павле Јозић, Милан Ковачевић, Зоран Ракић.
И ако већ говоримо о глумцима и цифрама, за безмало девет деценија Позоришта „Масука“ и његових 200 премијера процењује се да је око 700 људи живело у „свету позоришних илузија“, као глумци, редитељи, сценографи, костимографи, техничари, инспицијенти, реквизитери и управници.
Библиотека Радоје Домановић
Библиотека у Великој Плани основана је 1949. године. Назив „Танасије Младеновић“ носила је до 1954, када је, Уредбом о забрани имена живих личности у називима институција, добила име које и данас носи – Библиотека „Радоје Домановић“. Као и већина библиотека у Србији, надовезала се на рад Читалишта, које је први пут, у једном документу нађеном у Историјском архиву Србије, поменуто 1891. године. Када је почела је с радом, у свом фонду имала је 560 књига, наслеђених од Читалишта.
Данас Библиотека има преко 82.000 монографских публикација, а поседује и знатан број серијских публикација и некњижне грађе. Фонд је у отвореном приступу. Поред Позајмног, библиотека има и Дечије и Завичајно одељење. Део фонда чине и две библиотеке целине, поклон академика Радомира Лукића и проф. француског језика Мирославе Станојевић Кнежевић. Део периодике, завичајне и референсне грађе налази се у холу, у коме централно место заузима пријемни пулт. Библиотека има и читаоницу и интернет-читаоницу, као и простор у коме се одржава културно-просветни програм. Библиотека је у Cobiss систему од 2016. године.
Поред основне библиотечко-информационе делатности, која подразумева набавку, обраду, чување и позајмљивање књига, библиотека се бави и промоцијом значајних дела из области књижевности, уметности, науке и културе.
У сопственој је згради од 1981. године, а идејно решење архитекте Ане Церанић је награђено. Ентеријер библиотеке је оплемењен сталном изложбеном поставком завичајног сликара Живомира Михајловића. Зграда је комплетно реновирана 2019. године.
Радним данима Библиотека је за кориснике отворена 8-19 часова, а суботом 8-12 часова.
Годишња чланарина износи 600,00 РСД. Корисници могу да позајме 4 књиге на период од 15 дана. Референсна, завичајна и некњижна грађа, као и серијске публикације, могу бити коришћене само у читаоници библиотеке. Сваке године, на почетку школске године, библиотека бесплатно учлањује све предшколце и ученике првог разреда са територије наше општине, а бесплатна учлањења организују се и поводом Дана библиотеке (4. фебруар), Дана општине (30. април) и Светског дана књиге за децу. Током летњег распуста бесплатно се учлањују ученици који су завршили разред са свим петицама, а бесплатно се учлањују и лица са инвалидитетом.
Надзор над стручним радом врши матична Народна библиотека Смедерево. Делатност Библиотеке регулисана је Законом о култури, Законом о библиотечко-информационој делатности, подзаконским актима и општим актима Библиотеке.
Адреса: Библиотека „Радоје Домановић“, Косовска 19, 11320 Велика Плана
И-мејл: rdbiblioteka@gmail.com
Телефон: 026 516-256
Дом културе „Влада Марјановић“ у Старом Селу
Народни одбор великопланске општине донео је 22. септембра 1962. године Решење (број 03-4100/1) о оснивању Дома културе у Старом Селу и то „…као самосталне установе са називом „Властимир Марјановић“… а делокруг и задатак Дома је да обједини организацију целокупног културног и забавног живота кроз најразличитије форме, као што су: оргнизација позоришних и других представа, приказивање филмова, формирање библиотеке и читаонице и други начини којима се пружа културни и забани живот грађанима…“.
4. априла 1969. године у регистар установа који се води код Окружног привредног суда у Пожаревцу уписан је Дом културе „Влада Марјановић“ у Старом Селу, а оснивач ове установе била је Скупштина општине Велика Плана.
Времена и прописи су се мењали, али је основна функција ове установе остала иста до данашњих дана, а то је да своје постојање оправда непосредним организовањем културног живота и да ствара културне садржаје, па се у просторијама Дома културе у Старом Селу, као мултикултуралне институције, пружа увид у ликовна, музичка, позоришна, филмска, научна и књижевна остварења.
Просторије у којима се одигравају и припремају културни садржаји јесу:
– велика сала (позоришне активности, филмске пројекције, поједине трибине за које проценимо да ће посећеност бити већа), која је опремљена са дванаест рефлектора различитог типа, димером и миксетом за расвету и фиксираним системом за озвучење (295 места за седење)
– мала сала у којој се одржавају поједине трибине и књижевне вечери и промоције, мањи концерти, пробе фолклорног ансамбла, музичара, и пробе за представе, зависно од потреба и заузетости других просторија, уз могућност коришћења преносног озвучења (око 70 места)
– мали хол, који се такође користи за одржавање различитих активности у Дому културе (око 50 места)
– галерија (око 90 квадрата и до 55 места) која је искоришћена као одличан изложбени простор, просторија за организацију и одржавање научних и књижевних трибина, састанака политичких и спортских организација и удружења, а често се ту одржавају пробе глумаца и припрема неких учесника за наступ, као и добар део промоција и пријема гостију различитог профила, где се такође користи мобилно озвучење
– библиотека (у којој је смештено око 4000 наслова и која се постепено, у складу са могућностима допуњава новим насловима).
Неколико речи о активностима Дома културе:
Драмски студио МАСКА (Мала Аматерска Сцена Која Ангажује) представља једну од главних ослоних тачак у програмским активностима Дома културе „Влада Марјановић“.
Позориште „ради“ у два смера и то тако што се организацију гостовања различитих аматерских и професионалних позоришних група на позорницама Дома културе као и играње представа Дома културе у другим позориштима широм Србије.
Дом културе „Влада Марјановић“ организатор је позоришног фестивла МАЕКС од 1979. године , што је допринело томе позориште непрекидно ради у овој установи. Од те године до данас из Дома културе изашло је око педесет позоришних премијера, ансамбл је учествовао на бројним фестивалима (ФЕДРАС, МАСУКИНИ ДАНИ, МАПС, ДАНИ ПОД ЛИПОМ, НУШИЋЕВИ ДАНИ, ДАНИ ЖИВКЕ МАТИЋ, МИЛИВОЈЕВ ШТАП И ШЕШИР, ФАМА, VIMINACIUM LUMEN MEUM, МП4, МАПС, ШИК…) на којима су освајане награде за најбољу предсатву, глуму, режију, костим…
У Дому културе се редовно организују гостовања познатих и признатих личности из света науке, музике, новинарства, књижевности, филма и позоришта, па је тако овим путем остварена редовна сарадња са установама као што су Институт за савремену историју, Филозофски факултет у Београду, Завод за проучавање културног развитка, Етнографски музеј у Београду, Музеј рудничко-таковског краја, Историјски институт у Београду, Завод за уџбенике у Београду, Службени гласник, Историјски архив у Паланци, Завичајни музеј у Јагодини,…
Неке од сталних манифестација које се више од деценије одржавају у Дому културе у Старом Селу јесу и ретроспектива Фестивала српског филма фантастике, Божићни концерт, Годишња ђачка изложба – галерија је редовно опремљена експонатима (шест до осам различитих по садржају изложби годишње), опстајање фолклорног ансамбла почев од 1995. а од 2009. у континуитету, уз учешће на великим саборима (Левачки сабор, Хомољки мотиви, Смедеревска јесен, Сабор у Ратини…) и снимање два филма за музичку редакцију РТС-а под насловима „Градник“ и „Дељење ватре“.
Истичимо неизоставну и суштински битну сарадњу са осталим установама и удружењима културе са територије наше општине са ослонцем на школску омладину (активизам кроз секције Дома културе) и редовно учешће Дома културе у општинским манифестацијама (Дани општине, У славу великог вожда, ….)
Активности Дома културе „Влада Марјановић“ у Старом Селу могу да се прате и путем друштвених мрежа (facebook страница: Dom kulture Staro Selo / youtube канал: Dom kulture Staro Selo / instagram: @domkulturess / E- mail: domkulture.staroselo@gmail.com)
MAEKС
Фестивал МАле ЕКсперименталне Сцене
Већ далеке 1979. године, у Дому културе организован је први МАЕКС захваљујући тадашњем директору Дома културе Добрици Миловановићу и Јови Илићу, глумцу, песнику и редитељу.
Био је то позоришни фестивал који је окупио мале представе, које су се играле уз непосредни контакт са публиком, практично без сцене. Гостовали су глумци из Крагујевца (Права ствар), Смедерева (Дневник једне Ане), Велике Плане (Ах, забога, стишајте се, мистер Дринк), Рада Ђуричин је премијерно играла Страх од летења, а глумци из Старог Села припремили су Ванцаге.
Следеће, 1980. године, фестивал није одржан.
Оживљавању идеје приступило се тек 2001. године (а основни покретач био је поново глумац Јова Илић /преминуо априла 2004. године/, који је осмислио и МАЕКС из 1979. године) и од тада се фестивал одржава у сваког лета, а 2019. године обележена је и двадесета годишњица ових сусрета. Фестивал се одржава средином јула и није такмичарског карактера. До сада је на МАЕКС-у виђено око две стотине позоришних представа (уз изложбе и друге сценске пропратне садржаје) са двадесет пет премијера Дома културе спреманих за отварање овог фестивала.
Културно-уметничке манифестације
Ликовна колонија „Покајница“
Давне 1968, „трио“ уметника из Велике Плане, Томислав Милошковић – Проја, Велимир Михајловић и Витомир Вита Стефановић, дошли су на идеју да се на одсудном месту српске историје, покрај цркве –брвнаре Покајница окупе на неколико дана и да кроз ликовну радионицу опредмећују и завичају поклањају своју инспирацију и имагинацију. Већ првога лета придружили су им се још по који уметници из Велике Плане и Смедеревске Паланке.
Почетну идеју о скромној ликовној радионици кроз неколико година надмашила је репутација мистичних и прекрасних предела Покајнице, пословична плањанска гостољубивост, ера „златне плањанске боемије“. Ликовна колонија „Покајница“ финансијски постаје подржавана од стране општине, односно КПЗ. Установљава се и данашњи принцип: учесник колоније оставља легату по један свој рад.
До данашњих дана, накупило се негде око три стотине сликарских, вајарских, графичких радова, инсталација, мултимедијалних креација, која чекају стрпљиво на завичајну музеј-галерију и своју сталну поставку. Реч је о колекцији тешко проценљивих, изузетно вредних дела, јер као једна од старијих и познатијих ликовних колонија у земљи, „Покајница“ је током своје четири деценије угостила једног Бранка Протића, Владислава Шиљу Тодоровића, Александра Луковића Лукијана, Драгана Лубарду, Бранка Миљуша, Мому Марковића, Јагоду Живадиновић, Николу Вукосављевића, Здравка Мандића, Јаноша Месароша.
Великоплањанска колонија је још почетних 90-тих стекла статус међународног окупљања уметника, због учешћа познатих белгијских, јапанских, кинеских, бугарских, македонских, италијанских стваралаца. Веома пресудан је и њен утицај на посебан „плањански феномен“, велики број завичајних врхунских уметника, који су на београдским, новосадским и нишким академијама стицали звање магистара ликовне уметности.
Сваког јула, када се Ликовна колонија „Покајница“ одржава , понеко из „завичајног клуба“ учествује у сазиву, уз гостујуће уметнике.
Позоришна манифестација „Масукини дани“
На културној мапи и у културном календару наше општине „Масукини дани“ се близу четири деценије, од 1977. године и у маниру прохујалих времена, одвијају у новембру и децембру месецу.
Почело је као ревија најбољих репертоарских остварења околних позоришних сцена, Смедеревске Паланке, Јагодине, Раче, Смедерева, сеоских позоришта попут милошевачког, лозовичког, крњевачког.
Било је то време врхунског драмског аматеризма, укусу и знању публике били су довољни такви домети, са великим и радосним ишчекивањем поздрављале су се „Масукине“ премијере.
Временом, по диктату све искуснијег театарског гледаоца, „Масукини дани“ су репертоар пунили култним представама, „представама сезоне“ са профи-позорница. Тако се и данас не заборавља гостовање Београдског драмског позоришта са „Златним руном“, „Проклетом авлијом“, крушевачког са „Свињским оцем“ и „Театром чудеса“, Мадленијанума са „Гретом Гарбом“, „Фридом Кало“, Народног позоришта из Београда са „Покондиреном тиквом“, “Кир Јањом“ и балетским гала програмом проф. Константина Костјукова, Звездара театра са низом пројеката, сомоборског са „Путовањем у Нант“, шабачког са „Буздованом“, „На кланцу“, ужичког са „Ожалошћеном породицом“, новосадског са „Сумњивим лицем“, нишког са „Укроћеном горопади“и „исидором Данкан“.
Верна плањанска публика истрајно је пратила и све пратеће програме „Масукиних дана“, незаборавни концерт смедеревског хора „Кир Стефан Србин“, симпозијум о В. Ж. Масуки, матине програм за децу и омладину.
Манифестација „Вождови дани“
Идеја о оваквој, програмски мултимедијалној манифестацији родила се на округлом столу историчара , августа 1992. године, који је био посвећен личности Вожду Првог српског устанка, Карађорђу Петровићу и великом српском расколу.
Већ јула 1993. у најакустичнијем природном амфитеатру на Балкану, међу столетним храстовима Радовањског луга, у мит и сећање на 26. јул 1817. године када је свирепо погубљен на оближњем Војкића имању и првобитно сахрањен Велики Вожд испод радовањског храста, уткана је прва премијера „Вождових дана“: Студенов „Вожд“ у режији Владе Тасића. Од тада, централни део манифестације „У славу Великог Вожда“ је сценски приказ на летњој позорници који припада корпусу историјске драме.
Током ових година, многобројна публика, минимум хиљаду по премијери, гледала је Студеновог „Вожда“ у неколико изведби, „Црног Ђорђија“ Милета Кордића, Ковачевићеву „Српски драму“, монодраму „Карађорђе и смрт“, сценску адаптацију епске песме „Почетак буне на дахије“, стиховану драму Ђуре Јакшића „Станоје Главаш“, „Свети Георгије убива аждаху“ Душана Ковачевића, играно-документарни филм „Црна зора“, драмолет „На раскршћу“. Лик Карађорђа Петровића тумачили су Јова Илић, Данило Лазовић, Предраг Момчиловић, Небојша Кундачина, Душан Јакишић, Иван Вучковић.
Из родоначелног скупа историчара проистекао је и десетогодишњи научни симпозијум „У славу Великог Вожда“, који је окупљао еминенте познаваоце устаничке епохе у књижевности, историји, хералдици, филмској и ликовној уметности. Резултат је богата едиција научних зборника који су постали научна грађа Института за књижевност и уметност САНУ.
У склопу „Вождових дана“, осим календара Ликовне колоније „ПОКАЈНИЦА“ одвијају се активности и осталих институција културе, попут Дома културе „Влада Марјановић“ у Старом Селу и особито Библиотеке „Радоје Домановић“, која приређује промоције романа и прозних дела са проседеом историјског штива, па су тако гости Велике Плане били Светлана Велмар-Јанковић, Горан Милашиновић, Живорад Лазић, Бане Јовановић.
На летњи Аранђеловдан, на светој литургији, у Цркви-захвалници у Радовању, задужбини краља Александра Првог Карађорђевића, одржава се парастос и помен на првобитном гробном месту Карађорђа Петровића.
МАЕКС у Старом Селу
Фестивал Мале експерименталне сцене, МАЕКС у акрониму, заправо је заштитни знак и најважнија мисија Дома културе „Влада Марјановић“ у Старом Селу. Осмишљен је у главама великих ентузијаста Добрице Миловановића и једног од најзначајнијих културног ствараоца нашег краја, Јована Јове Илића, још 1979. године.
По типичним плањанским канонима, МАЕКС је тада „играо само једно лето“, и „одмарао нас“ до 2001. Године, када је поново покренут, на иницијативу истог Јове Илића, уз подршку Синише Марјановића и Југослава Тодоровића, представника дома културе.Од тада се МАЕКС одржава сваке године, „од Петровдана до Госпођин дана“, дакле, у јулу и августу.
На репертоару је било стотинак представа различитих жанрова, понекад надилазећи „мале, камерне форме“, уз гостовање професионалаца попут Раде Ђуричин, Радоша Бајића, Тање Кецман, Весне Анђелковић, Небојше Кундачине, Милана Ђурђевића, али и безброј аматера из читаве земље.
Посебна вредност МАКЕС-а је „буђење позоришног живота“ међу самим мештанима. МАЕКС је заслужан што се активирао Драмски студио МАСКА, који годишње припреми од једне до три премијере. До сада су аматери из Старог Села на репертоар стављали комедије „Радован Трећи“, „Ванцаге“, „Ах, забога, стишајте се мистер Дринк“, „Јелисаветини љубавни јади“, „Јевремови мемоари“, „Свет“, „Живот у тесним ципелама“, „Маслачак и ретард“.
Сабор „Дани Мије Крњевца“
Одвија се од 2001. године у Крњеву, у завичајном месту легендарног композитора, инструменталисте, музичког педагога, Миодрага Тодоровића Крњевца. Као организатор појављују се МЗ Крњево и Савановац, као покровитељ СО Велика Плана. Идеја је била очување аутентичне српске мелодије и музике балканских простора, пошто је Крњевац непревазиђени композитор народне музике са ослонцем на најчистију традицију.
Мало је познато да је Мија Крњевац, наследивши гене оца Александра, чувеног међуратног хармоникаша, компоновао више од 700 севдалинки, романси, шлагера, фолк-нумера, поскочица, далматинских напева, 150 кола и композиција за народне окрестре, па чак и музику за танго и валцере.
Многи су неупућени и изворној музици приписују песме „Знаш ли, драги, ону шљиву ранку“, „Јесен дође, ја се не ожених“, „Бисенија“, „Пролази јесен, на прагу је зима“, „Кафу ми драга испеци“, а компоновао их је наш завичајац. Сам је рекао да му је песма живота боемска рапсодија „Љубав ми срце мори“.Седам пуних јесени, при крају октобра, после строге аудиције, на „Мијиним данима“, уз пратњу академског оркестра Саше Смрекића, наступају висококвалитетни солисти-аматери, а од 2008.
У такмичарском рангу су и хармоникаши-сениори. Досадашњи победници „Мијиних дана“ су Мирослав Ђорђевић, Александар Тирнанић, Љуба Савељић, Сузана Стојићевић, Горица Гајић, Маријана Лазаревић, а као гости су анступали осведочени извођачи Мијиних песама, попут Предрага Цунета Гојковића, Станише Стошића, Анђелке Говедаревић, Мирослава Илића, Милана Бабића.
„Дани под липом“ у Крушеву
Позоришна манифестација, настала по концепту позориште пред сваку кућу. Од пре седам година, сваког августа одвија се у најмањем селу великоплњанске општине, заправо засеоку Крушево, које је неколико километара удаљено од Велике Плане, али и од Великог Орашја. Име је добила по амбијенту где се позоришне представе одигравају, у дворишту сеоске нижеразредне школе којим доминира врло разграната липа старија од пола столећа.
Будући да се становници осмадесетак крушевљанских домова претежно баве пољопривредом и да тешко и зими, а понајмање лети имају времена и склоности да посећују културне манифестације, челни људи Крушева су дошли на идеју да им позориште доведу „на ноге“. Сваке августовске суботе, кад падне ноћ, стотинак сељана разних генерација дођу у тетар под липом, често право из баште и њиве, одлажући мотику на улазу у школско двориште.
На „Данима под липом“ саберу се сви пројекти сезоне домаћих позоришта и гостује најрадије виђен гост, првак ужичког Народног позоришта, Томислав Трифуновић, уз још по којег професионалца.
Фестивал документарног филма „Златна буклија“
За „првих“ десет година, фестивал „Златна буклија“ је добио интернационалну одредницу. Међу више од две стотине остварења пристиглих у такмичарски ранг минулих пролећа, има филмова које су потписали документаристи из Румуније, Македоније, Бугарске, Македоније, Црне Горе, Републике Српске.
Само прави филмофили пристају на чланство у жирију, јер је реч о четрдесетак часова гледања и селектирања документарних прича и записа,доношење одлука о гран при и равноправним ауторским наградама.
Концепција фестивала је да не буде потцењен ни један аутор, а да најбољи буду награђени, истичу домаћини „Златне буклије“, који желе да плањански фестивал допринесе продукцији документарног филма у нашој земљи и на Балкану, јер управо документаристи чувају од заборава аутентични живот.
На „Златној буклији “, протеклих година гран при жирија одлазио је у руке еминентним ствараоцима попут Владимира Перовића, Желимира Жилника, Николе Лоренцина, Бранка Станковића. Афирмисани су млади редитељи и новинари, окупљане највеће балканске ТВ куће, независне мреже и продукције.
Дани општине Велика Плана
Општинским статутом, 2008. године, утврђено је да се за Дан општине Велика Плана узима 30. април 1924. године, када је Краљевским указом Велика Плана проглашена за варош-град. Била је то статусна потврда свеопштег развоја нашег града, чија се индустрија око Клефиш-Шојсове кланице згушњавала у нови стамбени центар, који је и данас наше централно градско језгро.
У руралну слику Велике Плане тих 20-тих све више су продирали призори и навике „белог света“, играо се тенис на тенис-плацу, први адвокати фијакером враћали кући у ситне сате, окретне калфе спремале реситале и прве позоришне представе.
Током ових неколико година, Дан општине се проширио на неколико последњих дана априла, укључујући у програм низ спортских, хуманитарних и културних манифестација, са посебним акцентом на помало заборављену традицију Саборовања. Две године уназад, Дан сабора плато код градског парка претвара у велику „моравску шареницу“, јер се на штандовима градских и сеоских МЗ презетнују рукотоврине и кулинарски специјалитети на „задату тему“. Једног априла била је то пшеница и воде нашег завичаја, другог кукуруз.
Део етно-дана,Дана сабора чине фолклорни и концертни наступи, награде и можда блага суревњивост због истих, јер понеко мора остати „кратких рукава“. Један од најпосећенијих програмских садржаја је рок или фолк-концерт који град поклања својим најрасположенијим суграђанима свих генерација, а централни је, неприкосновено, свечана седница Скупштине општине. Она има мултимедијални карактер, нимало не подсећа на сувопарне соц-реалистичке академије, политичке трибине.
Специјалним музичко-сценским-видео приказима трудимо се да сажемом најбоље и најважније у години за нама, да гостима представимо прави дух Велике Плане и њених села. Истовремено, посебним филсмким сторијама приказујемо резултате институција и појединаца који су добитници највиших општинских признања.
ПРОЈЕКТИ И „ФЕНОМЕНИ“ КУЛТУРНОГ СТВАРАЛАШТВА
Часопис за културу и уметност „Наш траг“
Навршило се 20 година постојања Часописа за културу и уметност „Наш траг“.
Великоплањански периодик спада у најугледније часописе те оријентације у Србији, доноси текстове прослављених и најдаровитијих домаћих писаца попут Давида Албахарија, Радована Белог Марковића, Горана Петровића, Владана Матијевића, Гојка Божовића, интервјуе са Видом Огњеновић, Светланом Велмар Јанковић, Филипом Давидом, Игором Марјоевићем, Драганом Великићем, приказе опуса и разговоре са првацима балета Народног позоришта у Београду и Новом Саду, филмским и позоришним глумцима, ликовним ствараоцима, написе цењених археолога, историчара, критичара.
Уз поглавља преводне књижевности, у новије време, акценат је на радио-драми , где је направљена стална сарадња са носиоцима Драмског програма Радио Београда, али и на филозофији шаха, школи сатире, научне фантастике и стрипа.Готово од оснивачке године, када је од стране уредништва , на челу са Миланом Р. Симићем, уследило трагање за концепцијом и „брендом“, „Наш траг“ су пратиле полемике није ли часопис елитистички, јер високе критеријуме за објављивање поставља и пред завичајне прозаисте, песнике, тумаче књижевности, археологије, историје, „игре краљева“.
Испоставило се да је то био исправан кредо, јер после деценију и по, НАШ ТРАГ по оцени Народне библиотеке Србије спада у пет највреднијих књижевно-уметничких периодика у земљи.
Секција „Свет речи“ Гимназије Велика Плана
Нови јој је статус Удружење, јер је секција надрасла оквире и домете школских потреба и школских програма. У време кад жалосне статистике показују да је најчитанија статистика међу српским средњошколцима „Спонзоруше“ Маше Ребић, охрабрује „историја“ секције „Свет речи“.
Основана пре девет година, она је неколико генерација гимназијалаца, а на првом месту младих дама, увела у свет врхунске литературе. На креативним радионицама, уз увежбавање јавног наступа и писања, чланови „Света“ проучавају најпре класике који су неоправдано изостали из школског програма, али прате најмодернију домаћу и светску литературу.
Осим што са тих часова настају одлични есеји, који су током година награђивани и на републичким такмичењима који би чак и на факултетима прошли са високом оценом, „ансамбл“ „Света речи“ је приредио неке од најинтересантнијих промоција у нашем граду. Они су портрете Јована Дучића, Хермана Хесеа, Марине Цветајеве, Ане Ахматове, Јесењина, Оскара Вајлда, уклетих француских симболиста, Данила Киша, вечери поводом Дана заљубљених, претварали у праве перформансе.
Тако је било још од почетних година, када је од поеме „Фрагменти“ Ероса Елезија настала монодрама. Драмски импулси међу полазницима „Света речи“ су све снажнији, тако да су два ауторска сценска дела „Лутка у излогу“ и „Имаш права да знаш“ са тематиком борбе против трговине људима били прихваћени од шире заједнице и ресорних министарстава, чак и од појединих позоришних државних фестивала.Смена генерација у „Свету речи“ се лако превазилази: гимназијалци који су у својој средњој школи на такав начин, под сугестијама проф. Јелене Златкове ушли у истраживачке воде лепих уметности, често и као студенти учествују у програмима, новим перформансима, или су макар верна публика свог „Света речи“.